Pešačiti zajedno:
Politika praznika

Gandi nas je naučio da pešačenje može da ima političku dimenziju, ali možemo da navedemo i Dugi marš Maovih trupa (1934–1935), čudo koje je povlačenje preobrazilo u pobedu, simbol otpora protiv nacionalne vojske; Marš na Vašington (28. avgusta 1963), nakon kojeg je Martin Luter King izgovorio I have a dream. Jedan od poslednjih velikih političkih marševa u Francuskoj bio je marš za jednakost i protiv rasizma. Uz trajanje od više od mesec dana (15. oktobar – 3. decembar 1983), izazivajući u svakoj etapi novo oduševljenje, na kraju je okupio više od stotinu hiljada ljudi.

Ove kolektivne, protestne šetnje mogu poprimiti svečani vid. One su obrnuti odraz vojnih marševa – savršenih, zastrašujućih i mehaničkih.

Moramo razmišljati o dva poretka (vojni marš i svečani marš), koji oličavaju dve političke stvarnosti. U vojnom maršu, strukturisanje se vrši odozgo: komandovanje, hijerarhija, potčinjavanje. Vojnici su naučili da marširaju, podvrgnuti su disciplini koja čini da izgledaju kao automati. Marširanje je izraz bezuslovne poslušnosti, ponosne zbog nje same. Vojni marš nastoji da predstavi javni poredak. Ta uniformnost u kojoj ništa ne štrči, izdvaja se ili odvaja, istovremeno je i dostizanje određenih limita: učesnici postaju deo mašine. Ali, ovo preterivanje je potrebno da bi impresioniralo, obeležilo maštu, nateralo ljude da misle da lepota leži u geometriji.

Krutost znači da je nametnuta vertikala komande. Marširaju istim korakom jer su naterani na poslušnost. Naredba je svela raznolikost zamaha, raspršivanje gestova. Narod se, pak, okuplja na ivici avenija, aplaudirajući žestoko: on posmatra svoju sublimiranu sliku, njenu utopijsku verziju. Vojni marš je lekcija moći. Politički autoritet se nameće uz pretnju: ili ja ili haos. Samo Ja, država, mogu da uspostavim među vama jedinstvo i koheziju. Da nisam tu, raskidali biste se i poubijali. Bilo bi to stanje neprestanog građanskog rata, krvava anarhija. Pogledajte ih kako marširaju, kako su uglancani i čvrsti.

Javni poredak je zamrznut i veštački, zaražen onim što Spinoza imenuje kao tužne strasti. Svako pronalazi izvor svoje radosti u tuzi drugih i tone u depresiju čim zamisli njihovu sreću. Društvene podele se održavaju dokle god omogućavaju da pronađete podređenog za ponižavanje, i nadređenog za divljenje. Vladavinu nepoverenja, ljubomore i frustracija orkestrira država, koja zahteva da bude pozdravljena kao „naš Spasitelj”. Alen dodaje da nastaju crkve: sveštenici se brzo umnožavaju.

Žele da verujemo kako su jedine moguće zajednice, zajednice poslušnosti. Preko zavisti, strahova, sumnjičenja, zajednička baza uspostavila bi se u zajedničkom ropstvu, čak i ako to znači da s vremena na vreme ponovo aktiviramo njegovu korisnost ukazivanjem na zastrašujućeg Drugog (zajedničkog neprijatelja, javnog neprijatelja). Istim potezom vlast deli i spaja. Biti ljubomoran na suseda, mrzeti stranca: dve komplementarne operacije, da bi se zaboravio početni, nenadmašni skandal, iskonska podela: razdvajanje gospodara i potčinjenog, bogatog i siromašnog. Kažu nam da su pre svega neophodni red i sigurnost, javni mir i status kvo. Sve to učvrstimo mašući baukom neprijatelja, stranca, da bismo sakrili i zaboravili nepravednu podelu. I tvrdimo da je ovo lažno jedinstvo, prepreka ratu svih protiv svih.

Prava suprotnost oružanom javnom poretku nije divlji nered i destruktivna anarhija, već spontana harmonija praznika. Protiv vojnih defilea: praznične šetnje. Protiv javnog poretka: spontana zabava. Protiv javnog poretka: umetnički kolektivi (pozorišne ili plesne trupe) ili dobrotvorne zajednice (dobrotvorna društva za samopomoć). Protiv vlasti: okupljanje snaga.

Vlast deli pojedince jednog po jednog, jednog protiv drugog, preko politika mržnje, ljubomore i rivalstva. Ona ih ujedinjuje u poslušnosti prema Zakonu kao utočištu od straha, u kojem se okuplja zajednica koja bleji.

Snaga neguje veze u radosti, poverenju, gde svako nudi drugome svoj dodatak snage, da bi mu ovaj uzvratio.

Svečani marš pokazuje mogućnost neosmišljenog reda i prirodne društvenosti. Žene i muškarci hodaju, ujedinjeni osećanjem nepravde, ujedinjeni potrebom da se stvari promene. Hodaju zajedno, bez ritma bubnjeva, sklapaju svoju moć u obliku velikodušnog talasa, jednostavnog i mirnog talasa, kao na slici Pelica da Volpeda (Il Quarto Stato). Oni tada svedoče o mogućnosti da zajedno odbijaju poslušnost, o sposobnosti da formiraju nenasilne zajednice radi protesta i zahteva. Ovi svečani i protestni marševi su kao let čvoraka koji je Alen opisao u svojim Razgovorima o religiji.

Bili su samo jedno biće, iako se svaki kretao u nekakvom krugu sanjarija. Udaljavali su se, rastezali po ivicama, zatim spajali kao da ih drže elastične niti.

Ove plesne figure su simbol drugog poretka, nevojnog i spontanog, poretka koji usklađuje snage koje ispunjavaju svaku kolektivnu akciju.

U svakoj zajedničkoj akciji postoji plesni i pevački deo, i to nije njen najmanje bitan deo. Red je tada uzrok i posledica; [on] nije ni voljan, ni trpljen; on je ispod trpljenja, kao i htenja; pripada životu kao disanje.

Tako je i sa radosnom gomilom koja maršira, proizvodeći simfonijsko kretanje harmonika i pokrete plime i oseke. Udaljavanja i približavanja tela, bez zapovednika koji proklinje i nadgleda. Vraćajući se svojim pticama, Alen može da zaključi:

Celina se talasala kao draperija na vetru. Nigde nije bilo predvodnika; celina je upravljala delovima, ili bolje rečeno, svaka od ptica je vladala i njome se vladalo.

Princip reverzibilnosti. To je – posle onog o spontanom udruživanju snaga – druga tajna demokratije, koju Aristotel otkriva (Politika, III, 4): poslušnost je samo druga strana zapovedanja, a tada je ona samo sluganstvo. Građanin protiv roba. Kada građanin sluša, zapoveda samom sebi da se povinuje. Rob, s druge strane, izvršava. Prvi hoda, drugi puzi.

To je ono zbog čega vlast drhti: da će narod otkriti radost zajedništva, da će se pronaći kao čovečanstvo povezano sa samim sobom, u radosti svoje udružene moći, da će u posvećenosti i oduševljenju otkriti zadovoljstvo da bude solidaran i da radi u vlastitu korist.

Karakteristika vlasti je da obeshrabruje svaku političku strast, osim u degradiranom, izopačenom smislu: ambicija, kalkulisanje, podele. Veliki svečani marševi – gde svako u koraku drugog nalazi nešto što odgovara njegovom, u energiji drugog nešto čime će umnožiti sopstvenu – ostaju, mimo ove laži koja zavija da izvan države postoji samo haos, tvrdoglava svedočanstava iskonske, imanentne demokratije, izgubljene i pronađene u ovim trenucima zajedničkog marša.

Odložena pauza u beskrajnoj istoriji dominacija.

Resurs svih revolucija.

FILOZOFIJA PEŠAČENJA

FREDERIK GRO

Sa francuskog preveo,

Pavle Sekeruš