Malo je lepo
Uvod

Skoro dva veka – od kada je 1776. Adam Smit objavio svoje delo Bogatstvo nacija (Wealth of Nations) – ekonomisti se pred svetom reklamiraju kao najstroži i najuspešniji među svim društvenim naučnicima. Težnja je prešla okvire ideoloških granica. Šta god Marks i Engels odbacivali u „političkoj ekonomiji“ Dejvida Ričarda i Nasau Seniora (Nassau Senior), niti trena nisu, međutim, sumnjali da ekonomija zaista spada u red nauka. Pa su tako svoj socijalizam nazvali „naučnim“ i smatrali ga otkrićem, ravnim Darvinovom uspehu u biologiji.

Mislim da dugo, uporno pozivanje ekonomije na određeni status moramo, bar počevši od kraja 1960-ih, smatrati konačno potvrđenim, ako ništa drugo, a ono na osnovu maksimalno mogućeg postignutog intelektualnog konsenzusa, koji svet u takvim situacijama može ostvariti. Godine 1969. utemeljuje se Nobelova nagrada za „ekonomsku nauku“, događaj koji ekonomistima konačno omogućuje da zauzmu svoje mesto uz bok fizičarima, hemičarima i biolozima. U ime Nobelovog odbora, obrazlažući novu nagradu, profesor Erik Lundberg primetio je da se „ekonomska nauka razvila izrazito u smeru matematičke specifikacije i statističke kvantifikacije ekonomskih kontekstâ“. Njene su se „tehnike matematičke i statističke analize“, objasnio je Lundberg, „pokazale delotvornim“ i izdigle se visoko nad „neodređenim, knjiškim tipom ekonomije“ s kakvim je većina običnih smrtnika upoznata. Prva nagrada dodeljena je dvojici evropskih ekonomista, koji su za cilj imali „ekonomskoj teoriji obezbediti matematičku strogost i prevesti je u formu koja će joj omogućiti empirijsku kvantifikaciju i statističko proveravanje hipoteza“.

Odajući takvo poštovanje ekonomistima, Nobelov odbor samo je potvrdio koncept ekonomije, kojeg su se nalogodavci u vladinim i poslovnim krugovima držali i postupali prema njemu bar od Drugog svetskog rata. Ostali, još-uvek-ne-dovoljno-naučno raspoloženi naučnici možda će ekonomistima zavideti na njihovom statusu Nobelovih laureata, ali su tim spremniji i sami žudeti za njihovim privilegovanim pristupom putevima moći. Danas nema ni jednog industrijskog društva, čija vlada i sama nema svoj pandan Američkog veća ekonomskih savetnika, u kojem je ekonomsku politiku navodno moguće formulisati takvom profesionalnom preciznošću, kakvo očekujemo od rasprava o čisto tehničkim ili naučnim pitanjima. Savetovani svojim ekonomskim savetnicima, političke vođe manipulišu diskontnim stopama i novčanom masom skoro istom onom samouverenošću kojom kosmički stručnjaci u Kejp Kenediju stiskaju dugmad i prekidače, kojima kosmički brod odašilju na put do Meseca i natrag. Baš poput fizičara inženjera i operativnih analitičara, ekonomisti su postali nezamenjiv deo stručnog arsenala nove industrijske države. Koliko nas može zamisliti predsedničku konferenciju za štampu na temu ekonomskog stanja u zemlji, na kojoj središnje mesto ne zauzima sva sila „matematičkih specifikacija i statističkih kvantifikacija“ profesora Lundberga?

Onima kojima ekonomija znači isto što i knjiga ispunjena brojevima, kartama, grafikonima i formulama, sve zajedno propraćeno glava-boli diskusijama o apstraktnim tehničkim pojedinostima tipa platnog bilansa i bruto nacionalnog dohotka, ova izuzetna, čudesna zbirka eseja nesumnjivo će predstavljati ili šok, ili olakšanje. Ekonomija E. F. Šumahera ne pripada vladajućoj struji ekonomije. Baš naprotiv, njegova je ciljana namera dovođenjem svake njene pretpostavke u pitanje, sve do samih njenih psiholoških i metafizičkih temelja, potkopati „ekonomsku nauku“.

Možda zvuči kao projekt kojeg bi se poduhvatio samo drski, nesmotreni amater. No, ova knjiga delo je onoliko profesionalnog i iskusnog ekonomiste koliko bi se i očekivalo od nekog, ko nosi sva obeležja struke. Šumaher je bio Roudsov (Rhodes) stipendista ekonomije, ekonomski savetnik Britanske komisije za nadzor u posleratnoj Nemačkoj, a do 1971, dvadeset godina vrhunski ekonomista i direktor Odseka za planiranje Britanske uprave za ugalj. Ovakva bi pozadina mogla, možda, upućivati na krutu ortodoksiju, no, bilo bi to potpuno pogrešno. Postoji i druga strana Šumahera, i upravo u njoj pronalazimo viziju ekonomije kakva se odražava na stranicama ove knjige. Čudesna je to mešavina: predsednik Udruženja tla (Soil Association), jedne od najstarijih britanskih organizacija organske poljoprivrede; osnivač i predsedavajući Grupe za razvoj prelazne tehnologije (Intermediate Technology Development Group) specijalizovane u prilagođavanju alata, manjih mašina i metoda proizvodnje, primerenih potrebama zemalja u razvoju; organizator Pokreta četvrtog sveta (Fourth World Movement), kampanje za političku decentralizaciju i regionalizam, sa sedištem u Velikoj Britaniji; direktor kompanije Skot Bader (Scott Bader), pionirskog rada na kolektivnoj svojini i radničkoj kontroli; veran sledbenik Gandija, nenasilja i ekologije. Više od dve decenije Šumaher je svoju ekonomiju tkao nitima ovako neuobičajenog kombinovanja interesa i predanosti, platformu širenja svojih ideja gradeći na miru, socijalnoj pravdi, dobročinstvu i organizacijama trećeg sveta širom Evrope. Osim u nekoliko slučajeva, svoje je pisane radove objavljivao uglavnom u onim nevelikim, izuzetnim vitalnim, prodornim i traženju novih puteva okrenutim časopisima (kao što je MANAS u Americi, i Resurgence u Engleskoj), koji ograničenost svog auditorijuma više nego nadoknađuju time, da su kvalitetom svog razmišljanja desetak i više godina ispred drugih u istoj oblasti.

Kao što je iz svega ovog trebalo biti jasno, Šumaherov rad pripada skrivenoj tradiciji organske i decentralističke ekonomije, čiji su najznačajniji predstavnici, između ostalih, princ Kropotkin, Gustav Landauer, Tolstoj, Vilijam Moris (William Morris), Gandi, Luis Mamford (Lewis Mumford), a u novije vreme i Aleks Komfort, Pol Gudmen i Mari Bukčin (Alex Comfort, Paul Goodman i Murray Bookchin). Tradicija je to, koju bi mogli nazvati anarhizmom, mislimo li pod tim onu, toliko omraženu reč, libertarijansku političku ekonomiju, koja se od ortodoksnog socijalizma i kapitalizma razlikuje istrajavanjem na tome, da veličinu organizacije treba posmatrati kao sasvim odvojen i suštinski problem. Tradicija, premda vrlo sklona socijalističkim vrednostima, ipak bi radije bila pomešana s „čistim“ ekonomskim sistemima. Samim tim je i otvorena prema brojnim oblicima privatnog preduzetništva i privatne svojine, pod uslovom da veličina privatnog preduzeća nije tolika, da imovinu odeli od ličnog učešća, što je, naravno, danas slučaj u najvećem delu svetskog kapitalizma. Po anarhistima, veličina je prokletstvo, zla kob, bez obzira je li reč o veličini državnih ili privatnih birokratija, jer iz veličine proizlaze bezličnost, neosetljivost, kao i žudnja za koncentrisanjem apstraktne moći. Otuda i Šumaherov naslov – Malo je lepo. Jednako je tako mogao kazati „malo je slobodno, efikasno, kreativno, ispunjavajuće, postojano“ – jer takva je anarhistička vera.

Gledano unazad, ova tradicija u sebi obuhvata komunalan način života, ručni obrt, plemenski, cehovski i seoski način života, stare koliko i neolitske kulture. U tom smislu, ne radi se uopšte o ideologiji, već mudrosti, kao plodu istorijskog iskustva. U naše vreme ponovo se javila spontano, u komunskim eksperimentima i iskrenom zanatstvu kontrakulture, gde nailazimo na toliko očajničkih, neretko i krajnje domišljatih nastojanja među mladim otpisanima, da opstanu na jednostavan, slobodan i samopoštujući način, usred zločinačke pustoši i menadžerske zaglušujuće buke. Kako neobično da se ovakav oživljeni interes za drevne oblike života i zajedništva iznova javi baš u trenutku kad naši operativni istraživači počinju sanjati svoje najambicioznije snove o hibernisanoj slavi i veličini. A ipak tako prikladno. Jer ako će uopšte biti ljudski podnošljivog sveta s ove mračne strane izranjajućeg tehnokratskog svetskog sistema, on će sasvim sigurno morati izrasti iz ove, još uvek krhke renesanse organske poljoprivrede i privređivanja, komunalnih porodica i uradi-sam tehnika, čije prve mutne obrise možemo uočiti na stranicama časopisa kao što su Whole Earth Catalog, Mother Earth News, i People’s Yellow Pages. A ako će ta renesansa imati ekonomistu koji bi je zastupao pred svetom, onda je Šumaher taj čovek. Već je njegov sjajan esej „Budistička ekonomija“ („Buddhist Economics“) postao vrlo čitano i puno puta iznova štampano aktuelno štivo andergraund publikacija. Ne bi preterivali, kad bi ga nazvali Kejnsom (Keynes) postindustrijskog društva, pod kojim (zajedno s Šumaherom) podrazumevam društvo koje se odreklo svoje smrtonosne opsesije upravo onim megasistemima proizvodnje i distribucije, koje je Kejns s toliko muke i napora nastojao učiniti funkcionalnim.

Moj prvi susret s Šumaherovim radom bio je neformalan govor, sredinom šezdesetih (20. veka) održan na temu praktične primenjivosti Gandijevog ekonomskog programa u Indiji. U to sam vreme u Londonu uređivao omanji pacifistički nedeljnik (Peace News), i bio u potrazi za bilo čim što se može naći o Gandiju. No, bio je to susret sa pogledom na svet kakav nikad ranije nisam čuo čak ni iz usta revnosnih, vatrenih gandijevaca, od kojih je većina naprosto zaobišla Gandijevu brigu za seoski život i kolovrat, kao da se radi naprosto o nekoj žaljenja vrednoj ludosti, inače velikog i značajnog čoveka. Ali ne i Šumaher. Korak po korak, izložio je vitalno, dobro shvatanje ekonomske politike trećeg sveta, kojim se odbacuje oponašanje zapadnjačkih modela: opasna, vratolomna urbanizacija, silna kapitalna ulaganja, masovna proizvodnja, centralizovano razvojno planiranje i napredna tehnologija. Nasuprot tome, Gandijeva šema predviđala je započeti sa selima, primenom radno intenzivne proizvodnje i ručnog obrta stabilizovati i obogatiti njihov tradicionalan način života, i što je više moguće decentralizovati odlučivanje o ekonomskoj sudbini nacije, čak i ako bi se time skoro do puževe brzine usporio tempo urbanog i industrijskog rasta.

Sa stanovišta konvencionalne ekonomije, ovo zvuči kao recept za izgladnjivanje. Daleko od toga, Šumaherov stav bio je da je Gandijeva ekonomija, i pored sveg njenog pomanjkanja profesionalne sofisticiranosti (ili možda baš zahvaljujući tome), ipak proizvod mudre duše, koja je pronicljivo istrajavala na umerenosti, očuvanju i postepenosti, uz obrazloženje da, za „progresom“ ići oslobađajući kataklizmičke društvene promene, može jedino demoralizovati mnoge i učiniti ih bespomoćno zavisnim o bogatoj i ekspertnoj manjini. A ni tada to neće možda biti način da se nahrane gladni. Gandijeva ekonomija započela je (i završila) s ljudima, njihovim potrebama za čvrstim moralom i njihovom željom da sami kroje svoju sudbinu – ciljevi, kojima strmoglavi razvoj može jedino smetati, stati im na put. Kao što je Šumaher istakao: „Siromašne zemlje tonu i guraju se u prihvatanje proizvodnih metoda i potrošačkih standarda, koji razaraju svaku mogućnost samopomoći i oslanjanja na vlastite snage. Rezultat čega su nenamerni neokolonijalizam i beznađe“.

Karakteristično je za Šumahera da potpuno ozbiljno shvati Gandijeva ekonomska načela, kako u bavljenju naprednim industrijskim zemljama, tako i u raspravi o trećem svetu. Čineći to, on prihvata dobar deo onog što je njegova struka odbacila neopravdanom, ničim potkrepljenom samouverenošću. No, ekonomisti se time, i uz svu njihovu toliko isticanu objektivnost, svrstavaju među najuskogrudije etnocentrične ljude. Pošto skoro u pravilu pripadaju urbanim intelektualcima, koji ne znaju baš mnogo o ruralnim načinima života, oni suviše lako zauzimaju stav po kojem zemlja, kao i sve što živi i raste na njoj, nije ništa drugo nego samo još jedan faktor u dugom lancu proizvodnje. Zato im se i čini da nije nikakav gubitak, nego, naprotiv, dobitak, celokupnu svetsku poljoprivredu pretvoriti u agroindustriju visokih kvota uroda, od seoskog stanovništva isprazniti cela ogromna područja, i gradove natrpati do tačke hroničnog sloma i krize. Pošto su svoje shvatanje rada nasledili iz najmračnijeg doba rane industrijalizacije, ne mogu shvatiti da rad može s punim pravo biti slobodno izabrana, neeksploatišuća i kreativna vrednost. Zato im se i čini samo po sebi jasnim da rad treba eliminisati, a u korist mašina ili kibernetskih sistema. Da stvar bude još gora, pošto je njihov pogled na svet kulturni nusproizvod industrijalizma, oni automatski prihvataju ekološki idiotizam industrijskog čoveka, i njegovu opčinjenost zastrašujućim kvantifikacijskim pojednostavljenjima. A time ne uspevaju uočiti, ili iskrivljavaju neuporedive kvalitete života, naročito Šumaherovog svetog trojstva – „zdravlja, lepote i postojanosti“.

U toj meri etnocentrična, ekonomija Zapada je, nema sumnje, pogubna, koliko za nerazvijene zemlje koje uvoze njenu viziju života, toliko i za razvijena društva koja su je i stvorila. Danas ćemo u siromašnim nacijama širom sveta otkriti previše finansijskih projekata, finansiranih Zapadom ili Sovjetima, poput afričke fabrike tekstila, koju je Šumaher opisao: industrije, koje zahtevaju tako visoku stručnost i toliko fine materijale, potrebne za finalizaciju njihovih luksuznih proizvoda, da ne mogu zaposliti lokalnu radnu snagu, ili koristiti lokalne resurse, nego moraju stručnost i robu uvoziti iz Evrope i Amerike. U Gani, ogroman energetski projekat Volta reke, izgrađen američkim novcem uz visoke kamate, omogućava Kajzer Aluminijumu neverovatno jeftinu električnu energiju, dugoročno ugovorenu po izuzetno niskoj ceni. No, Kajzer ne koristi boksit iz Gane, niti je u zemlji izgrađena ijedna fabrika aluminijuma. Umesto toga, Kajzer uvozi aluminijum za obradu, i šalje ga u Nemačku na doradu. Jednako tako, svedoci smo prestižnih megaprojekata, poput egipatske Asuanske brane, izgrađene ruskim novcem i pameću, kako bi proizvela toliko električne energije koja daleko izlazi iz okvira potreba domaće ekonomije, pri tom čovekovu okolinu i lokalnu poljoprivredu pustošeći na desetine nepredviđenih i možda i nerešivih načina. Ili zamislite siromašne zemlje koje se prodaju međunarodnoj turističkoj industriji, težeći za onim simbolima bogatstva i napretka kojima ih je Zapad naučio da žude: skupi aerodromi, hoteli s hiljadu zvezdica, stotračne autostrade. Njihovi ljudi završavaju kao hotelski poslužitelji, liftboji i prodavci suvenira, a njihove ponosne tradicije uskoro degenerišu i pretvaraju se u gorke karikature sebe samih. No, bilansi će možda pokazivati zadivljujuće povećanje priliva strane valute. Što se razvijenih zemalja tiče, iz kojih ova zagađujuća etika napretka i dolazi: sve više i više, ova njihova „rasto-manija“ uništava njihovu okolinu, svetu otimajući njegove neobnovljive resurse ni zbog kog drugog razloga, nego povećane proizvodnje balističkih projektila, fenova za kosu i džambo stereo kasetofona. Ali u statistikama ekonomskih indeksa, ovakvo se bezumno rasipanje vrednuje kao „produktivnost“ i sve izgleda super i sve je O.K.

Kakva to ekonomija neće sve to uzeti naprosto kao puke detinjarije ili kriminalno rasipanje? Odgovor je: ekonomija, koja nema uzvišenije ideje o tome šta je čovek ovde na zemlji i šta mu je činiti, od one, koju su joj baštinili Endru Ur i Semjuel Smajls (Andrew Ure, Samuel Smiles) i koja je već dosta unazad, to i takvo ponižavajuće, sramotno shvatanje čoveka, pretočila u objektivne kvantitete svoje nauke, kao da kvantifikovati mrak i neprosvećenost znači i pridati mu uzvišenost, dostojanstvo.

„Velika većina ekonomista“, jada se Šumaher, „još uvek sledi apsurdni ideal činjenja njihove ’nauke’ naučnom i preciznom skoro poput fizike, kao da nema kvalitativne razlike između neosveštenih atoma i čoveka, načinjenog na sliku i priliku Božju“. Podseća nas da je ekonomija postala naučna kada je postala statistička. Ali, u samom temelju svih tih njenih statistika, sklonjene daleko od svakog pogleda, tolike su bogate, raskošne, dalekosežne pretpostavke o ljudima poput mene ili tebe – o našim potrebama i našim motivacijama i smislu kojim smo proželi naše živote. Uvek, stalno iznova, Šumaher neumorno istrajava na tome da je ekonomija, onakva, kakva se danas upražnjava – bilo socijalistička ili kapitalistička – „izvedena iz mišljenja“. Izvedena iz sumnjivih, „metaekonomskih“, unapred stvorenih predstava, predrasuda u pogledu čoveka i prirode, koje nikada nisu preispitivane, dovedene u sumnju, koje se ne usuđuje dovesti u sumnju želi li se da ekonomska nauka bude nauka kakvoj teži, umesto (kakva bi trebala biti) humanistička društvena mudrost, koja ima poverenja u iskusnu, proverenu intuiciju, oslanja se na dobar sluh i riskira i primiti po koji moralni poticaj ili opomenu čak.

A šta ako su te, unapred stvorene predstave zastarele, neupotrebive? Šta ako nikada ni nisu bile tačne? Šta ako u svim tim, stručno kvantifikovanim milionima živih duša, ispod statističke površine, uzburkane leže težnje ka kreativnosti, velikodušnosti, bratskoj i sestrinskoj saradnji, prirodnom skladu i nadilaženju i sebe samih, koje konvencionalna ekonomija, zahvaljujući banalnoj mizantropiji koju zabunom smatra „biti realističnim“, naprosto uništava? Ako je to tako (a ja ne sumnjam da jeste), onda ni ne čudi da politika, koja proizlazi iz takve ekonomije, mora tako često biti primorana da funkcioniše, mora slomiti otpor i biti nametnuta zbunjenom i neposlušnom ljudskom materijalu, kojeg niko i nikada ništa ne pita, osim lažnim plebiscitom tržišta koji, pak, uvek pokazuje očekivan, predviđeni ishod, jer su ga „osmislili“ cinici, glasale demoralizovane mase, a njime mahali oportunisti. I kakva je to nauka koja se, u ime svog predviđenog uspeha, nada i moli da ljudi nikada ne postanu onaj bolji deo sebe, nego uvek budu pohlepni društveni idioti, koji ništa boljeg nemaju činiti, nego sticati i trošiti, sticati i trošiti? Upravo kao što nam Šumaher kazuje: „ako postojeći ’duhovni prostor’ nije ispunjen nekim uzvišenijim težnjama, on će neminovno biti ispunjen nečim nižim – sitnim, bednim, kalkulišućim stavom prema životu, racionalizovanim ekonomskim računicama“.

Ako je to tako, onda nam je potrebna plemenitija ekonomija, ekonomija koja se ne plaši da raspravlja o duhu i savesti, moralnom smislu i ciljevima života, ekonomija koja želi obrazovati i uzdići ljude, ne zato da bi naprosto odmeravala njihovo nisko ponašanje. I evo je.

Teodor Rožak

Predgovor iz knjige

Malo je lepo - Fridrih Šumaher