Mistika i politika
(Gandi)

„Mi se nećemo okrenuti i vratiti nazad.”
Gandi, 10. mart 1930.

U decembru mesecu 1920. godine, Gandi najavljuje nezavisnost Indije „za sledeću godinu”, ako svi krenu putem koji je on zacrtao za oslobođenje od britanske kontrole: odbijanje saradnje treba da se, malo po malo, proširi na sve sektore aktivnosti, građanska neposlušnost treba da napreduje u fazama, potraga za ekonomskom autarhijom treba da bude sve veća, a naročito treba odbiti da se nasiljem odgovori na represiju koja će neizbežno pratiti kampanju pobune. Posle ovog saopštenja, Gandi putuje Indijom uzduž i popreko, zagovara tradicionalno tkanje pamuka i organizuje lomače za paljenje uvezene tkanine.

Ali, Englezi su bili čvrsti, i neoprezna najava „Velike duše” (Mahatma) ima kao glavnu posledicu pokretanje talasa hapšenja. Građanska neposlušnost je ipak dobro počela, a njegova uputstva su poštovana: organizuju se štrajkačke grupe ispred prodavnica pića, ne kupuje se uvezena tkanina, ne odgovara se na pozive sudova. Ipak, nasilje na kraju izbija, besni seljaci podmeću vatru u jednoj kasarni u kojoj je dvadesetak zabarikadiranih policajaca živo spaljeno. Gandi reaguje kao što je reagovao već 1919. godine, nakon masakra u Amritsaru: on prekida pokret neposlušnosti i odlučuje da posti – to je gest koji će ponoviti toliko puta u svom životu – preuzimajući na sebe odgovornost za mrtve i istovremeno razotkrivajući krivicu nasilnika. Deceniju kasnije (u međuvremenu će iskusiti zatvor, nastaviti sa svojim putovanjima po Indiji da se bori protiv odbacivanja nedodirljivih, braniti prava žena, popularizovati svuda elementarne mere higijene), Gandi u januaru 1930. godine ponovo odlučuje da izazove Imperiju, pa pokreće novu kampanju neposlušnosti. Ali, pita se kako da postupi ovoga puta, kako započeti, kako primeniti mirno i masovno odbijanje poslušnosti. Velikom pesniku Rabindranatu Tagori koji ga je posetio 18. januara, priznao je: „Ne vidim nikakavu svetlost u tami koja me okružuje.”

Njegov „glasić”, kako ga je zvao, ubrzo mu se konačno javlja: „Pešačićeš, pešačićeš do mora, a tamo ćeš pokupiti so.” Gandi se odlučio za novu satjagrahu: marš soli. Namera je dvostruka: odbaciti porez na so, kao uvod u radikalniju kritiku, i organizovati inscenaciju protesta u formi dugog marša. Englezi su imali monopol na sakupljanje soli. Niko nije imao pravo da trguje njome, čak ni da je izvlači za sopstvenu upotrebu. Kada se prirodna so nalazila u blizini stanovništva, koje je moglo da je ponese za ličnu upotrebu, organizovano je uništavana.

So: besplatan dar mora, skromna i neophodna hrana. Nepravda ovog poreza bila je velika, bilo je dovoljno obznaniti je da bi se ukazalo na njen skandalozni karakter. Drugi genijalni potez bila je organizacija sporog marša da bi se stiglo do obale – pešačenje od ašrama Sabarmati do slatine Dandi, pored mora, blizu Džalapura.

Duhovne i političke vrednosti pešačenja, Gandi je odavno iskusio. Kada je kao mladić bio u Londonu, već je redovno pešačio od sedam do petnaest kilometara, skoro svaki dan, da stigne na časove na pravnom fakultetu ili da pronađe vegetarijanski restoran. I to pešačenje je za njega bila prilika da učvrsti trostruki zavet koji je dao svojoj majci kada je napustio Indiju (ni žena, ni alkohola, ni mesa), da ispita svoju postojanost i čestita sebi na izdržljivosti. Gandi je uvek pridavao veliki značaj zavetima, svečanim obećanjima datim samom sebi. Za njega su oni bili konačni. Uvek je negovao disciplinu i samokontrolu. Pešačenje omogućava ovaj odlučni odnos prema sebi koji ne sadrži nikakvu neograničenu introspekciju (ona prvenstvo daje ležećem položaju na kauču), već pažljivo ispitivanje. Dok hodamo, svodimo račune sa sobom: ispravljamo se, ispitujemo, ocenjujemo. Kasnije, kada se bude bavio advokaturom u Južnoj Africi, Gandi će nastaviti da pešači i svakodnevno će ići od Tolstojeve farme do Johanesburga (trideset četiri kilometara). U borbama koje vodi u Natalu, iskusiće političku dimenziju pešačenja. Braneći prava Indijaca Južne Afrike, podvrgnutih nesnosnim merama ili preteranim porezima, 1913. godine je, umesto jednostavnih demonstracija sa zauzimanjem javnog prostora, organizovao marševe od nekoliko dana. Ideja je da se protestuje bez nasilja, i da se pronađe način da budete uhapšeni. Gandi odlučuje da planira marševe koji idu od jedne do druge provincije (od Natala do Transvala), i da ne nosi obaveznu dozvolu za kretanje, da bi inscenirao masivnu neposlušnost, vidljivu, kolektivnu i mirnu.

Trinaestog oktobra 1913. godine staje na čelo ogromne mase koja pešači. Ima ih više od dve hiljade, hodaju bosi, hrane se sa malo hleba i šećera. Marš traje nedelju dana. Gandi je uhapšen i pedeset hiljada Indijaca odmah proglašava štrajk. General Smats je prisiljen da pregovara, i sa Gandijem sklapa niz sporazuma u korist indijskih zajednica.

U februaru 1930. godine Gandi je imao šezdeset godina i zamislio je marš soli. To je dramatična akcija, kolektivna epopeja. Gandi okuplja oko sebe jezgro od pouzdanih militanata: satjagrahija koje je obučio, čiju samokontrolu i sposobnost za žrtvovanje poznaje. Sedamdeset osam učenika je izabrano za ekspediciju. Najmlađi ima šesnaest godina. Jedanaestog marta, govoreći pred hiljadama ljudi posle večernje molitve, Gandi zahteva od svih da, ako i sam bude uhapšen, nastave mirno i spokojno sa neposlušnošću. Kreće sutradan, u pola sedam ujutro, sa dugačkim štapom u ruci (veliki okovani bambus), okružen vernicima ogrnutim, poput njega, u tkaninu od ručno predenog belog pamuka. Ima ih manje od osamdeset u polasku, a na obalu mora će, četrdeset i četiri dana kasnije, stići nekoliko hiljada.

Tokom marša se uspostavlja ritam: ustajanje u šest sati za molitvu, meditaciju i pojanje. Zatim, nakon umivanja i toalete, užina i povorka kreće. Sela kroz koja prolaze pripremaju se kao za praznik: zalivaju puteve, prekrivaju ih lišćem i cvećem, da budu udobniji za stopala. Gandi se svaki put zaustavi, mirno uzima reč i poziva sve da prekinu svaku aktivnu saradnju sa Imperijom: ne kupujte više uvezene proizvode, dajte ostavku na svoj položaj ako ste lokalni načelnik i predstavnik Imperije. I iznad svega: nikada ne odgovarajte na provokacije, pripremite se za udarce koji će pljuštati, pustite da vas uhapse i ne pružajte nikakav otpor. Uspeh je ogroman. Strani dopisnici prate marš, prenose vesti o njemu po celom svetu. Vicekralj Indije se muči da pronađe odgovor. Organizacija dana je nepromenljiva: ujutru se moli, danju se pešači, uveče se prede pamuk, noću se pišu članci za novine. Petog aprila, posle više od mesec i po dana pešačenja, Gandi stiže do Dandija, na obalu mora, i sa učenicima provodi noć u molitvi. Ujutru, u pola devet, odlazi na okean, kupa se, vraća se na plažu i svečano, pred hiljadama ljudi, izvodi zabranjeni gest: polako se saginje, podiže komad soli, dok pesnikinja Sarođini Naidu uzvikuje: „Živeo, oslobodioče!”

U ideji, u ostvarenju ovog ogromnog marša, mogu se naslutiti neki duhovni principi. Tu je već izraženo Mahatmino nepoverenje prema mašinama, neobuzdanoj potrošnji, slepom produktivizmu. U tekstu iz novembra 1909. godine (Hind Swaraj), napisanom na brodu koji ga je iz Londona vraćao u Južnoafričku Republiku, Gandi napada modernu civilizaciju. Pored toga što brani nenasilni put, tekst je odbrana tradicije i apologija sporosti. Za Gandija, istinska suprotnost ne postoji između Zapada i Istoka, već između civilizacije brzine, mašina, akumulacije moći, i jedne druge, civilizacije prenošenja, molitve i ručnog rada. To ne označava alternativu inercija tradicije / dinamika osvajanja, već suprotnost između dve energije: energije večnog i energije promene. Gandi ne pravi izbor između konzervativne nepokretnosti i avanturističke drskosti, već između mirne snage i neprestanog nemira, između prigušene svetlosti i zaslepljujućeg odsjaja. O ovoj tihoj energiji, Gandi voli da razmišlja kao materinskoj, ženskoj. Vekovima je u tradicionalnim društvima pešačenje bilo rezervisano za žene: sastajale su se kod dalekih izvora da prikupe vodu, odlazile su da duž staza sakupljaju biljke i trave. Muškarci su prednost davali brutalnom rasipanju snage, svojstvene lovu: iznenadni napadi, kratki i brzi zaleti. Za Gandija je pešačenje davanje prednosti sporim energijama izdržljivosti. Sa pešačenjem smo daleko od briljantne akcije, dostignuća, poduhvata. Ono se izvodi u smernosti koju je Gandi voleo: podseća na naš značaj i na našu krhkost. Pešačenje je stanje siromašnih. Međutim, smernost nije beda. To je mirno prepoznavanje naše konačnosti: ne znamo sve, ne možemo sve. Ono što znamo je ništa u poređenju sa Istinom, a ono što možemo je ništa u poređenju sa Silom. I ovo priznanje nam daje naše mesto, pozicionira nas. Kad pešačim, daleko od bilo kog uređaja, bilo koje mašine, bilo kojeg posredovanja, ponavljam zemaljsko stanje čoveka, njegovo siromaštvo dato rođenjem. Zbog toga smernost nije ponižavajuća: ona ruši samo sujetne pretenzije. U pešačenju postoji nešto ponosno: uspravni smo. Smernost ukazuje na naše dostojanstvo.

U pešačenju postoji takođe izvesno pojednostavljivanje za kojim će Gandi tragati čitavog života, krećući se putevima neposedovanja (aparigraha). Od savršenog džentlmena do „polugolog fakira” kojeg je ismevao Čerčil, Gandi će nastaviti ovu potragu za lišavanjem u svim registrima: odeća, stanovanje, hrana, prevoz. On koji je u Londonu nosio redengot, prsluk sa duplim kopčanjem, prugaste pantalone i paradirao sa štapom sa srebrnom jabučicom, ne prestaje da pojednostavljuje svoju pojavu, sve do poslednjih godina kada će se pojavljivati ogrnut samo parčetom tkanine od ručno predenog belog pamuka. U Južnoj Africi, ostavlja svoj udobni stan u Johanesburgu da bi živeo na farmama sa radnicima, pomažući u kućnim poslovima. Za njega je putovanje trećom klasom pitanje časti, a pred kraj svog života se hrani samo svežim voćem i orasima. Ovo pojednostavljenje egzistencije mu omogućava da ide brže, pravije Pešačenje je savršeno jednostavno. Jedno stopalo ispred drugog, samo na taj način se kreće napred kad ste na nogama. Živeti iznad svojih potreba, govorio je Gandi, uvek znači eksploatisati svog bližnjeg.

Najpre treba da se oslobodite svega što bi moglo beskorisno da vas opterećuje, stvara prepreku. Pešačenje je utopija autonomije. Gandi je cenio autohtono zanatstvo i lokalnu proizvodnju. Vraća preslicu u centar pažnje, i sebi daje zadatak da svaki dan ručno tka. Rad rukama je odbijanje eksploatacije drugih. Pešačenje ostvaruje dvostruki ideal sadržan u terminu swadeshi. Tu reč je Gandi često upotrebljavao da podseti Indijce na bojkot engleskih tkanina, alkohola, industrijske robe. Ona istovremeno označava i „bliskost” i „samodovoljnost”. Dok pešačimo, dolazimo u kontakt sa ljudima u trenucima svakodnevnog postojanja. Hodamo po njivama gde rade, prolazimo ispred kuća u kojima žive. Zastajemo i razgovaramo. Pešačenje daje dobar ritam za slušanje i razumevanje. A samo od nas zavisi kako napredujemo. Sve dok smo zdravi, samo volja zapoveda. Ne čine to ni mehanika, ni sagorevanje.

Pešačenje skoro da vas hrani. Gandi je to doživeo 1930. godine, kada je stigao do mora, posle više od tri stotine i devedeset kilometara hoda, ozareniji nego kada je otišao.

U kretanju, tokom pešačenja, Gandi veliča dimenziju čvrstine i izdržljivosti: ne predaj se. Hodanje zahteva blag i neprekidan napor. Da bi okarakterisao stil borbe koju je želeo da vodi, Gandi je, tokom jednog političkog sastanka, u Južnoj Africi, skovao reč: satyagraha. Satyagraha je istovremeno i snaga i istina. Hodanje zahteva odlučnost: čvrstinu i volju.

Najvažnija vrlina satyagrahija je unutrašnja kontrola. Da bude spreman da prima udarce, a da ih ne uzvraća, da bude nepravedno uhapšen bez protivljenja, da trpi poniženja, zlostavljanja i uvrede bez odgovora. Kontrola je dvojaka: on mora biti u stanju da kontroliše izlive besa i gneva, ali takođe i napade malodušnosti ili kukavičluka. Treba da ostane miran, nepokolebljiv, spokojan i siguran u sebe kao što smo sigurni u istinu. Pešačenje iscrpljuje bes, pročišćava. Kada satyagrahi stignu do mora, njihovo ogorčenje je ispražnjeno od svake mržnje: ono je sada samo odlučnost da se prekrši zakon, jer je zakon nepravedan i nepravičan do te mere, da neposlušnost postaje dužnost koju čovek ostvaruje sa istim mirom kao kada se moli.

Ova savršena samokontrola je uslov univerzalne ljubavi i nenasilja: ahimsa. Dodirujemo srce doktrine. Nenasilje kod Gandija nije pasivno odbijanje, neutralna rezignacija i pokoravanje. Ono zahvata u jednom potezu i ispoljava u jednoj odredbi sve dimenzije koje smo mogli da uočimo: dostojanstvo, kontrolu, čvrstinu, smernost i energiju. Nenasilje nije jednostavno odbijanje sile. To je suprotstavlja nje samo snage duše fizičkoj snazi. Gandi ne kaže: ne pružajte nikakav otpor kada udarci pljušte, kada se brutalnost udvostruči. Naprotiv, on kaže: oduprite se svom svojom dušom, ostajući uspravni što je duže moguće, nikada ne odustajući od svog dostojanstva, ne pokazujući ni agresivnost niti bilo šta što bi, između onoga koji udara i onoga koji je udaran, moglo da uspostavi jednakost i uzajamnost u zajednici nasilja i mržnje. Naprotiv, prema onom koji vas udara pokažite ogromno saosećanje. Odnos mora da ostane asimetričan: s jedne strane slep, fizički bes pun mržnje, a s druge duhovna sila ljubavi. Ako izdržite, odnos se obrće i fizička sila degradira onoga koji je koristi, jer on postaje besna zver, dok se čitavo čovečanstvo ogleda u onom koji leži na zemlji, i koji se, kada su hteli da ga ponize, uzdiže do čiste čovečnosti. Nenasilje sramoti nasilje. Onaj koji nastavlja da udara, gubi čast i svoju dušu.

Setite se strašnog marša na Darasan, gde su se satyagrahi uputili u maju mesecu 1930. godine, da u ime naroda zauzmu fabrike soli. Gandi se pobrinuo da pismom o tom maršu i njegovom cilju obavesti vicekralja, dodajući da bi ukidanje poreza na so bilo dovoljan povod da se on zaustavi. Ali, Gandi je uhapšen, on sam neće moći da učestvuje u mirnom zauzeću slanih bazena. Četiri stotine policajaca, naoružanih teškim štapovima sa čeličnim vrhom, čekaju u solanama. Satyagrahi napreduju polako i odbijaju da se raziđu. Kada su stigli do policajaca, primaju strašne udarce bez otpora, padaju i ubrzo ih zamenjuje red koji ih prati i koji takođe pada. Spektakl je utoliko strašniji jer satyagrahi ni ne pokušavaju da se zaštite rukama, ostaju nezaštićeni tako da im lome ramena i lobanje. Policajce obuzima bes i do smrti tuku one koji padaju. Američki novinar Veb Miler, iz agencije Junajted pres, prisustvuje pokolju i prepričava nemo napredovanje satyagrahija koji napreduju, tihi, odlučni, „čvrstim korakom, uzdignute glave”, i padaju. Nastupa potresna tišina u kojoj uskoro čujemo samo zvuk udaraca pendrekom, iščašenih kostiju i neke prigušene jecaje. Rezultat će biti nekoliko stotina povređenih.

Politička korist od pokreta iz 1930. godine ipak neće biti u skladu sa očekivanjima i sa veličinom čina. Gandi-Irvin pakt (februar 1931), ostaje na manjim ustupcima, a Londonska konferencija, kojoj je Gandi prisustvovao u septembru iste godine, ne omogućava nikakav odlučujući napredak. Kada je izbio svetski rat 1939. godine, Indija još uvek ostaje potčinjena zemlja. Nezavisnost će dobiti tek u avgustu 1947. godine, po cenu podele između Indije i Pakistana, najgore rešenje za Gandija, koji se slobodi nadao samo u jedinstvu i bratstvu.

Tokom svog života, Gandi nikada nije prestao da pešači. Govorio je da toj praksi duguje svoje zdravlje. Pešačio je do samog kraja. Poslednje godine njegovog života videće kako se njegov san istovremeno ostvaruje i ruši: slobodu i raskid. Kada se Engleska, krajem četrdesetih godina dvadesetog veka, ozbiljno sprema da napusti svoje indijske kolonije, rivalstva koja Britanci pažljivo održavaju među zajednicama, zaoštravaju se i pogoršavaju i uskoro dobijaju oblik masakra, sa neviđenim nasiljem između Indusa, Muslimana i Sika.

Tokom zime 1946. godine, Gandi ponovo uzima svoj hodočasnički štap i odlučuje da peške prođe kroz regione koje razdire mržnje (Bengal i Bihar), da pešači od sela do sela, da govoreći svakome i moleći se za sve, potvrdi vrednosti izgubljene ljubavi i bratskog jedinstva. Od 7. novembra 1946. godine do 2. marta 1947. godine prošao je kroz desetine sela, uvek pešice. Pešači da ukaže na nužnost mirnog rešenja. Svako jutro ustaje u četiri sata da čita i piše, da prede svoju meru pamuka, vodi molitve otvorene za sve, recituje svete hinduističke i muslimanske tekstove, ukazujući na njihovu usklađenost, te pešači. Svakog jutra odlazi pevajući strašne Tagoreove stihove:

Pešači sam.
Ako se ne odazovu na tvoj poziv, pešači sam;
Ako se uplaše i od straha okrenu prema zidu,
O ti sa zlokobnim znamenjem,
Otvori svoj um i govori sam.
Ako se okrenu i napuste te u prolasku kroz pustinju
O ti sa zlokobnim znamenjem,
Gazi trnje na svom putu
I hodaj sam stazom umrljanom krvlju.

U septembru 1947. godine desilo se „čudo Kalkute”:samo njegovo prisustvo i njegova odluka da posti, bili su dovoljni da ugase vatru mržnje koja je pustošila grad. Nezavisnost je proglašena u avgustu, a sprovođenje podele između Indije i Pakistana izazvalo je porast nečuvenog nasilja među zajednicama.

Gandija 30. januara 1948. godine ubija jedan hindu fanatik.

Ostaje nam slika ovog starca od skoro sedamdeset sedam godina, kako hoda po ceo dan, oslonjen na rame svoje nećake, sa štapom hodočasnika u drugoj ruci, koji ide od sela do sela, od masakra do masakra, podržan svojom verom, obučen kao poslednji od siromaha, ukazuje na blagodeti ljubavi i apsurd mržnje, suprotstavljajući nasilju sveta beskrajni mir sporog, skromnog, beskrajnog pešačenja.

To je takođe slika koju će sačuvati neumorni pratilac Nehru, prvi veliki vladar slobodne Indije. Kada pomisli na Gandija, on se seti marša za so.

Mnoge slike ovog čoveka mi padaju na pamet, sa pogledom koji je tako često bio nasmejan i u isto vreme jezero beskrajne tuge. Ali, među njima se ističe jedna, najznačajnija, ona u kojoj sam ga video, sa štapom u ruci, on kreće na marš za Dandi, tokom marša za so 1930. godine. Bio je hodočasnik u potrazi za istinom, miran, spokojan, odlučan i bez straha.

FILOZOFIJA PEŠAČENJA
Frederik Gro
Sa francuskog preveo,
Pavle Sekeruš.