Jesen sa Kišom

Na tridesetu godišnjicu smrti Danila Kiša, ljubljanskom kulturnom društvu koje nosi njegovo ime nije uspelo da organizuje neki komemorativni događaj, premda je Mini Teater bio spreman da dobrovoljno učestvuje: bilo je predviđeno čitanje urnebesnog Kišovog prevoda komedije Rat i mir u kafani Snefl Rema Forlanija, koji je izdao Saša Stojanović u svojoj izdavačkoj kući Kiša, 2018. Za događaj nije nedostajalo nešto malo sredstava, nedostajala su sva sredstva. Sticajem okolnosti, i knjiga je kasnila iz Novog Sada. Tako je privatno čitanje knjige obeležilo žalosni dan. Prevod je inače jedna od najveselijih stvari koje je za sobom ostavio Danilo Kiš.

Remo Forlani je ne može biti crnju komediju o istoriji koja se vuče kroz polusvet u kafani blizu Lionske železničke stanice u Parizu objavio 1968. Likovi govore u aleksandrincima, kraljevskoj versifikaciji francuske drame i poezije. Danilo Kiš je izbrao isti stih za svoj prevod: domaći deseterac ne bi tako groteskno razdvajao najniže slojeve od visoke kulture. Kišov aleksandrinac je ponekad šepav, ponekad iščašen, ponekad dubi na glavi, baš kao i original ili bolje od njega. Reč je naime o onom tipu prevoda koji povremeno prevazilazi original – setimo se Rableovog Gargantue i Pantagruela u prevodu Stanislava Vinavera, Kole Brenjona Romena Rolana u prevodu Milana Bogdanovića, i, uostalom, Cace u metrou Rejmona Kenoa u prevodu Danila Kiša i Bordela Muza mnogih autora, u izboru i prevodu Danila Kiša…

Crna komedija pokazuje na sceni najgore od najgorih, izmešani ološ za vreme drugog svetskog rata. To je stanje u kojem neko uvek u letu uhvati opravdanje sa kojim se može lagati, krasti, varati, silovati, denuncirati i ubiti: osnovni cilj nasilne vlasti je upravo intimizacija sa pokvarenošću i zločinom svih građana, uverenje da se time vlast ojačava i održava – da je zločin najviši oblik patriotizma i građanske vernosti, ukratko. Komedija vrvi od takvih likova, koji za manje aktivne saradnike na sceni, sem svojih žrtava, dobijaju i maršala Petena, člana Akademije i izdajicu Francuske, i Musolinijev leš.

Komedija je u režiji Ljubomira Draškića imala kratak vek na sceni Ateljea 212 1970. Dramski tekst možda tek sad ovde ima pun smisao, pošto se nedavno, pre samo četvrt veka, upravo tu i odigrao. Izdavanje teksta je zato izdavački i intelektualni podvig, redak i vredan događaj kada za neke Danilo Kiš ima značaj pojave vredne prisvajanja i mnogo manje čitanja i istraživanja.

Dobra dopuna čitanju bila je izložba o Danilu Kišu, koju je pripremila Biblioteka grada Beograda, i koja je od 2. do 12. decembra bila postavljena u holu Naučno-istraživačkog centra (ZRC) u Ljubljani. Mesto je za takvu izložbu idealno – na ulazu su dve najpopularnije knjižare u gradu, pred holom kafić, a promet u ZRC centru izuzetno živahan.

Uživajmo u malim srećama… Jer, kako kaže Remo Forlani u prevodu Danila Kiša (govori maršal Peten):

O, kada čujem vas
velim: Francuska će biti lepša, jača,
zemlja bez bistroa, burdelja, štrajkača,
zemlja bez đubreta, gubitaka, sranja,
zemlja bez mitinga, parlamentovanja,
i bez sindikata, stranaca i droca,
zemlja policije, oca-vladaoca!

Niste li juče čuli nešto slično? Ne samo kod kuće, nego po celom svetu?

Hvala, Saša Stojanoviću. Ostali, brzo kupite knjigu pre nego što se crna komedija ponovo ne odigra.

Peščanik.net, 16.12.2019.

Svetlana Slapšak