Hronika Indijanaca iz plemena Gvajaki
(prevodiočeva beleška)

Ovo je jedna od najtužnijih priča za koje znam. Da se pre dvadeset godina nije dogodilo pravo malo čudo, sumnjam da bih smogao hrabrosti da je uopšte ispričam.

Počinje 1972. godine. U to vreme živeo sam u Parizu i bio, zahvaljujući prijateljstvu s pesnikom Žakom Dipenom (čije sam radove prevodio), verni čitalac književnog časopisa L'Éphémère, koji je finansirala galerija Met. Žak je bio član uredništva - zajedno s Ivom Bonfojom. Andreom di Bušeom, Mišelom Lerisom i, sve do njegove smrti 1970, Polom Selanom. L'Éphémère je izlazio kvartalno, a kako je jedna takva grupa ljudi bila odgovorna za njegov sadržaj, radovi objavljivani u njemu bili su izuzetno kvalitetni.

Dvadeseti i ujedno poslednji broj pojavio se u proleće, i među uobičajenim prilozima poznatih pesnika i pisaca bio je tu i jedan esej izvesnog antropologa po imenu Pjer Klastr Jedan bez mnogih (De l'Un sans le Multiple). Iako je bio dug samo sedam stranica, na mene je ostavio trenutan i neizbrisiv utisak. Ne samo da je bio pametan, provokativan i čvrsto argumentovan, već i veoma lepo napisan. Klastrova proza predstavljala je kombinaciju pesničkog temperamenta i filosofske dubine mišljenja, i mene je dirnula svojom neposrednošću i humanošću, potpunim odsustvom bilo kakve pretencioznosti. Na osnovu snage tih sedam stranica, shvatio sam da sam otkrio pisca čija ću dela dugo pratiti.

Kada sam upitao Žaka ko je on, objasnio mi je da je Klastr studirao s Klodom Levi-Strosom, da još nije napunio četrdesetu, i da ga smatraju jednim od najperspektivnijih pripadnika nove generacije antropologa u Francuskoj. Terenskim radom se bavio u džunglama Južne Amerike, gde je živeo među nekima od najprimitivnijih plemena u Paragvaju i Venecueli, i knjiga o tom iskustvu trebalo je uskoro da bude objavljena. Kada se, nedugo posle toga, pojavila Hronika Indijanaca iz plemena Gvajaki, otišao sam i kupio jedan primerak.

Čini mi se da je nemoguće ne voleti ovu knjigu. Pažnja i strpljenje s kojima je napisana, dubina opservacija, humor, intelektualna snaga, njena saosećajnost - svi ti kvaliteti potvrđuju i osnažuju jedan drugog, i čine od nje značajno i nezaboravno delo. Hronika nije neka suvoparna akademska studija o „životu među divljacima", nije reč o izveštaju iz nepoznatih krajeva u kome pisac zaboravlja da u obzir uzme i svoje vlastito prisustvo. Reč je o istinitoj priči o iskustvu jednog čoveka u kojoj su postavljena samo ona osnovna pitanja: kako se antropologu prenosi informacija, koja se vrsta transakcija uspostavlja između dve kulture, pod kojim uslovima je moguće očuvati tajne? Da bi nam opisao ovu nepoznatu civilizaciju, Klastr upotrebljava stil dobrog romanopisca. Detalji koje iznosi dati su skrupulozno i precizno, dok sposobnost da misli sažme u smele, koherentne iskaze, često ostavlja bez daha. Spada u one retke naučnike koji se ne libe da pišu u prvom licu, a rezultat koji dobijamo nije samo portret naroda koji je predmet njegovog izučavanja, već i njegov vlastiti.

U leto 1974. vratio sam se u Njujork, i nekoliko godina pokušavao sam da zarađujem za život kao prevodilac. Bila je to teška borba, i najčešće sam jedva uspevao da sastavim kraj s krajem. Zbog toga što sam morao da uzmem sve što mi se nudilo, često mi se dešavalo da prihvatim rad na knjigama koje jedva da su imale neku vrednost, ili je uopšte nisu imale. Želeo sam da prevodim dobre knjige, da budem angažovan na poslovima koji su bili dostojni, čija svrha ne bi bila tek puko preživljavanje. Hronika Indijanaca iz plemena Gvajaki nalazila se na vrhu moje liste, i neprestano sam je nudio različitim američkim izdavačima za koje sam radio. Posle bezbrojnih odbijanja, konačno sam pronašao nekoga ko je bio zainteresovan da je objavi. Ne mogu tačno da se setim kada se to desilo, krajem 1975. ili početkom 1976., čini mi se, možda i grešim za nekih šest meseci. U svakom slučaju, izdavačka kuća je bila nova, tek su počinjali, i svi preliminarni pokazatelji delovali su dobro. Odlični urednici, ugovori za veći broj značajnih knjga, spremnost da se rizikuje. Nedugo pre toga počeo sam da se dopisujem s Klastrom, i kada sam ga obavestio o novostima, bio je oduševljen baš kao i ja.

Prevođenje Hronike za mene je predstavljalo pravi užitak, i kada sam uradio svoj posao, moja vezanost za knjigu postala je još jača. Odneo sam rukopis izdavaču, prevod je odobren za štampu, i upravo onda kada se učinilo da će sve biti uspešno okončano, počeli su problemi.

Ispostavilo se da izdavačka kuća i nije toliko solventna kao što je navela ljude da misle. Još gore, sam izdavač je bio daleko manje pošten kada je novac u pitanju. Znam to sasvim pouzdano zbog toga što je novac kojim je trebalo da budem isplaćen za prevod, bio donacija koju je izdavač dobio od CNRS-a (francuski Nacionalni naučnoistraživački centar), pa, kada sam pitao za svoj honorar, izdavač je počeo da vrda i da me uverava kako ću ga vrlo skoro dobiti. Jedino objašnjenje koje sam dobio bilo je da je ta sredstva potrošio za nešto drugo.

U to vreme bio sam strašno siromašan, i čekanje na isplatu jednostavno nije dolazilo u obzir. Od toga mi je zavisilo da li ću imati da jedim ili ne, da li ću moći da platim stanarinu. Telefonirao sam izdavaču svakog dana nekoliko narednih nedelja, ali on je stalno odlagao isplatu, uvek s različitim izgovorom. Najzad, kada više nisam mogao da izdržim, otišao sam lično do njegove kancelarije i zahtevao da me isplati na licu mesta. Započeo je još jedan od svojih izgovora, ali ovoga puta sam bio neumoljiv i rekao sam mu kako neću otići dok mi ne napiše ček na ceo iznos. Kipteo sam od besa, i sećam se kako sam razmišljao o tome da sam, ako ništa drugo ne bude upalilo, spreman da ga lupim pesnicom u lice. Do toga nije došlo, ali zaista sam uspeo da ga sateram u ćošak i tada sam shvatio da se uplašio. Tu, na licu mesta, otvorio je fioku pisaćeg stola, izvadio čenovnu knjižicu i dao mi moj novac.

Unazad gledano, bilo je to jedno od moih najvećih poniženja sumorno poglavlje u mojoj karijeri ljudskog bića, i nisam nimalo ponosan na to kako sam postupio. Ali, bio sam bez prebijene pare, obavio sam posao i zaslužio da budem plaćen. Da bih dokazao koliko sam tih godina bio siromašan, pomenuću samo jednu jezivu činjenicu. Nikada nisam napravio kopiju rukopisa. Nisam mogao da priuštim fotokopiranje prevoda, a pošto sam smatrao da se nalazi u sigurnim rukama, jedini primerak na svetu bio je original urađen na pisaćoj mašini koji se nalazio u kancelariji izdavača. Ta činjenica, taj idiotski previd, taj način rada potpunog siromaha, vraćaće se da me progoni. Greška je bila samo moja, i zbog nje se jedna manja nezgoda pretvorila u potpunu propast.

Međutim, posle toga, stvari su se naizgled izgladile. Pošto smo završili neprijatnu epizodu s mojom isplatom, izdavač je i dalje odavao utisak nekoga ko svakako ima nameru da objavi knjigu. Rukopis je poslat slovoslagaču, ja sam uneo ispravke i vratio ga izdavaču i ponovo nisam napravio kopiju. Tada je to delovalo sasvim nevažno, s obzirom na fazu do koje se došlo u proizvodnji. Kniga je najavljena u katalogu, trebalo je da izađe iz štampe u zimu 1977/78.

A onda, samo nekoliko meseci pre nego što je Hronika Indijanaca iz plemena Gvajaki trebalo da se pojavi, stigla je vest da je Pjer Klastr poginuo u saobraćajnoj nesreći. Prema onome što mi je rečeno, vozio je negde u Francuskoj, izgubio kontrolu nad automobilom i sleteo s planinske litice. Nikada se nismo upoznali. Kako je bio mlad, imao je samo četrdeset i tri godine kad je nastradao, smatrao sam da ćemo u budućnosti imati nebrojeno prilika za susret. Razmenili smo nekoliko srdačnih pisama, preko njih smo postali prijatelji, i unapred smo se radovali vremenu kada ćemo sesti i porazgovarati. Čudnovatost i nepredvidivost sveta sprečili su da do tog razgovora dođe. Čak i sada, posle svih tih godina, ja još uvek osećam veliki gubitak.

Hiljadu devet stotina sedamdeset i osma je došla i prošla, a Hronika Indijanaca iz plemena Gvajaki nije se pojavila. Prošla je još jedna godina, pa još jedna, a knige i dalje nije bilo.

Do 1981., izdavačka kuća bila je na kolenima. Urednik, s kojim sam prvobitno sarađivao, odavno ju je napustio, i bilo mi je teško da dođem do bilo kakvih informacija. Te godine, ili možda godinu dana kasnije (sada mi se sve pomešalo), preduzeće je najzad bankrotiralo. Neko me je pozvao da mi javi da je prava za knjigu kupio jedan drugi izdavač. Nazvao sam ih i rekli su mi: da, oni planiraju da objave knigu. Prošla je još jedna godina, i ništa se nije dogodilo. Pozvao sam penovo: osoba, s kojom sam razgovarao prethodne godine, više nije bila tu zaposlena. Razgovarao sam s nekim drugim i rečeno mi je da izdavač ne planira da objavi Hroniku Indijanaca iz plemena Gvajaki. Tražio sam da mi vrate rukopis, ali niko nije mogao da ga pronađe. Pored svih nastojanja, taj prevod kao da nikada nije ni postojao.

Petnaestak godina kasnije, stvari su isto tako stajale. Pjer Klastr je bio mrtav, moj prevod je nestao, i čitav projekat propao je u crnu rupu zaborava. Prošlog leta (1996), završio sam pisanje knjige pod naslovom Od danas do sutra (Hand to Mouth), jednog autobiografskog eseja o novcu. Planirao sam da u nju uključim i ovu priču (zbog svog propusta da umnožim prevod, zbog scene sa izdavačem u kancelariji), ali kada je trebalo da je ispričam, izdala me je hrabrost i nisam mogao da se nateram da stavim reči na papir. Sve je bilo toliko tužno, osećao sam da nema svrhe prepričavati jedan toliko sumoran i žalostan događaj.

A onda, dva-tri meseca kasnije, pošto sam završio knjigu, desilo se nešto neverovatno. Godinu dana ranije, prihvatio sam ponudu da dođen u San Francisko, na ciklus predavanja u pozorištu Herbst. Događaj je zakazan za oktobar 1996., i kada se datum približio, seo sam u avion i, po dogovoru, odleteo u San Francisko. Pošto sam završio s onim šta sam imao na sceni, trebalo je da dođem u foaje i potpisujem svoje knjige. Herbst je veliko pozorište s mnogo mesta, pa je tako i red u foajeu bio prilično dugačak. Među svim tim ljudima koji su čekali na sumnjivu privilegiju da im ispišem svoje ime na nekom od romana koji sam napisao, stajao je neko koga sam prepoznao - mladić koga sam nekada ranije upoznao, prijatelj mog prijatelja. Ispostavilo se da je taj mladić pasionirani sakupljač knjiga, da neumorno traga za prvim izdanjima i retkim primercima kojih nema u štampi, neka vrsta bibliografskog detektiva kome nikakav problem ne predstavlja da čitavo popodne provede na nekom prašnjavom tavanu i pregleda kutije pune odbačenih knjiga, u nadi da će naći neko malo blago. Nasmešio mi se, rukovali smo se, a onda je pred mene gurnuo neki rukopis u povezu. Omot je bio papirni, crvene boje, i sve do tog trenutka, nikada ranije nisam video taj primerak. ,,Šta je ovo?" rekao je. „Nikada nisam čuo za ovaj naslov." I tada, iznenada, našao se u mojim rukama: neispravljeni primerak mog davno izgubljenog prevoda. Na nekom širem planu, to verovatno i nije preterano iznenađujući događaj. Ali za mene, iz moje malene perspektive, to je bilo nešto neverovatno. Ruke su počele da mi drhte dok sam držao knjigu. Bio sam toliko zapanjen, do te mere zbunjen, da sam jedva uspeo da progovorim.

Listovi su nađeni u jednoj kutiji u prodavnici polovnih knjiga, i mladić je za njih platio pet dolara. Sada, dok ih gledam, primećujem s nekom neveselom fascinacijom da na koricama, kao najavljeni datum objavljivanja, stoji april 1981. Za prevod, završen 1976. ili '77, to je zaista do bola sporo i mučno iskustvo.

Da je Pjer Klastr živ, pronalaženje ove izgubljene knjige bio bi pravi srećni završetak. Ali on nije živ, i onaj kratki nalet sreće i neverice koji sam osetio u atrijumu pozorišta Herbst sada se pretvorio u duboku, bolnu tugu. Grozno je to što nam život priređuje takve smicalice. Grozno je što neko, ko toliko toga ima da ponudi svetu, mora da umre tako mlad.

Evo, dakle, mog prevoda knjige Pjera Klastra Hronika Indijanaca iz plemena Gvajaki. Nije važno to što je svet, koji je u njoj opisan, odavno nestao, što je malena grupa ljudi s kojima je autor živeo 1963. i 1964. nestala s lica zemlje. Nije važno ni to što ni pisca više nema. Knjiga, koju je napisao, još uvek je sa nama, i činjenica da u rukama držiš ovu knjigu, dragi čitaoče, nije ništa drugo do pobeda, mali trijumf nad razarajućim obrtima sudbine. Barem na tome treba da budemo zahvalni. Postoji barem uteha u pomisli da je knjiga Pjera Klastra preživela.

Pol Oster
Časopis Zenit, 2008.
U prevodu Ivane Đurić-Paunović