Jan Kefelek

Jan Kefelek, pripadnik mlade generacije francuskih prozaista (mada ne i po životnoj dobi), Bretonac poreklom, postigao je pun pogodak već svojim drugim objavljenim romanom (Varvarska svadba). Pored pohvala kritike, dobio je i Gonkurovu nagradu, najveće književno priznanje u svojoj zemlji. Kritičar uglednog lista "Le Monde" Bertran Poaro-Delpeš dočekao je pojavu ovog dela laskavim rečima Najzad jedan pravi roman, što je kompliment koji se u novije vreme u francuskoj tekućoj književnoj kritici javlja skoro kao tipska ocena. Sličnim reakcijama - konstatacijama da su napisali "pravi roman" ili da su se pokazali "sposobnima da napišu roman" - dočekivani su, naime, sasvim različiti pisci; u ranijim godinama one su izricane o delima Verkora, Žilijena Grina, Kristijane Rošfor, Rožea Nimijea, Fransoaze Sagan i mnogih drugih, a danas takvim ili sličnim pohvalama bivaju počastvovani pisci koji se međusobno takođe znatno razlikuju i po generacijskoj pripadnosti i po književnoj fizionomiji: Žak Rubo, Vladimir Volkof, Patrik Modiano, da spomenem samo neke među njima. Zajednička osobina svih ovih prozaista bila bi samo to da ne teže isključivo i po svaku cenu formalnoj prepoznatljivosti, odnosno ne svode svoj spisateljski poduhvat u ravan romaneskne tehnike. Neki od njih to duguju svojoj ideološkoj ("levoj", katoličkoj ili nekoj drugoj) usmerenosti, zbog koje im je ono što imaju da kažu bar isto toliko značajno koliko i način na koji će to kazati. Ali ako se izuzmu programi neknjiževne provenijencije, svim ovim piscima je zajedničko to što se ne daju svrstati u grupe formirane oko zajedničkih programa i poetika. Mada i pripadnici tih grupa, barem oni najistaknutiji, poseduju samosvojnost čijeg se definisanja kritika laća sa zadovoljstvom i zahvalnošću, samosvojnost "nezavisnih" je ipak lakše uočljiva svakom čitaocu. Stoga "običnoj" čitalačkoj publici i kritičarima koji vode računa o njenom raspoloženju upravo oni vraćaju poverenje u mogućnost da se u ovo vreme "sterilne intelektualnosti" još uvek ponekad pojavi "pravi roman".

Kritičar Pjer Kirja je ne tako davno napisao povodom jednog romana Mišela Turnijea, takođe "gonkurovca": "U ovo vreme intelektualnih cepidlaka imamo u Mišelu Turnijeu misaonog čoveka obdarenog zadivljujućom kulturom a koji ume da napiše roman. Čudo koje se retko dešava!" Umešnost da se napiše roman ocenjuje se, dakle, možda nehotice, ali ipak ne slučajno, kao bar donekle nespojiva sa "zadivljujućom kulturom". Ta misao, u svakoj od raznovrsnih varijacija u kojima je izricana, izražava zamor od jedne preduge i prebogate književne tradicije. Obuzetost formalnim traženjima i fasciniranost svime što je artificijelno - ili kraće rečeno, preterano intelektualistička klima za koju je u poslednjim decenijama "odgovoran" najviše novi roman (ali i uticaj nekih grupa poput one oko časopisa Tel Quel, sa Filipom Solersom i drugima), po izvesnom raširenom uverenju udaljila je modernu francusku prozu od neposrednosti, životnosti i neizveštačenosti, osobina na koje se prvenstveno misli kad se govori o nečijem umeću da napiše "pravi roman".

Teško bi, međutim, bilo oceniti koliko su te osobine bitne za kritičko vrednovanje Kefelekovog romana. Zasad možemo sa sigurnošću tvrditi da u Varvarskoj svadbi nema ni traga intelektualnog narcisizma ni spisateljskog sadizma kojim se od čitaoca zahteva da uloži trud za koji mu je nagrada sasvim neizvesna, pa čak i da sopstvenim konstrukcijama interpretira ili "dopunjuje" autorove. To, naravno, ne znači da Jan Kefelek ne traži od čitaoca saradnju, tumačenje i jedno dublje razumevanje. Ali on je pisac koji se obraća srcu bar koliko i razumu, želeći da izazove emociju - mada ne zbog nje same, već da bi ona stalno pokretala i kanalisala razmišljanja o određenim suštinskim i sudbonosnim životnim pitanjima. Pojedini kritičari - Poaro-Delpeš, Žerar Medal, Fransoa Nurisje - nisu propustili da spomenu izvesni sentimentalizam, pa i melodramatičnost Varvarske svadbe; međutim, oni o tim osobinama, već odavno prokaženim u modernoj književnosti, ne govore kao o manama nego skoro kao o odlikama Kefelekovog dela. Fascinirani njegovom istinitošću i snagom, morali su, naime, zaključiti da životna autentičnost i izražajna verodostojnost ispričanog prevazilaze, a samim tim opravdavaju i osmišljavaju patetiku prikazanih zbivanja.

Surova povest o neželjenom dečaku rođenom posle silovanja događa se u selu na obali Okeana, među ljudima čija beda, kao što zapaža Poaro-Delpeš, "nije beda praznih stomaka, već praznih srca". I zaista, sudeći po prva dva Kefelekova romana, osnovna preokupacija ovog pisca - ono što bi on hteo da do najpreciznijih i najpotresnijih pojedinosti proanalizira - jeste tragična situacija ljudskog bića koje voli u svetu lišenom ljubavi. Ljudi se u njegovoj viziji dele na retke pojedince kojima je kao prokletstvo data sposobnost da vole i na ogromnu ravnodušnu masu drugih. U svetu kakav su oni sazdali ljubav je, zapravo, nemoguća, jer je on upravo tako ustrojen da samoća bude jedina čovekova sudbina. Kefelek pokušava da prikaže društvene i psihološke procese pomoću kojih svet postaje takav. U pažljivo izabranim socijalnim okvirima, on postavlja odnose svojih junaka tako da može najpomnije da prati njihovo otuđivanje od ljudskosti, što će reći i od njihovog sopstvenog "ja". On, dakle, proučava mehanizam "ispražnjavanja srca", genezu ljudske tragične ravnodušnosti i zatvorenosti prema drugom.

Kao i u Varvarskoj svadbi, otuđenost od bližnjeg, alijenacija koja ubija, predmet je analize i u prvom Kefelekovom objavljenom romanu Mračna moć iz 1983. U načinu na koji se postavlja i razrešava taj problem očigledan je paralelizam između ovog romana i Varvarske svadbe. Junak prvog, Mark Frosen nema majku - kao ni junak drugog, Ludo, ali Ludoova prikraćenost je potpunija i sudbonosnija, jer je on pored žive majke lišen svake roditeljske ljubavi. U koordinatama vladajućih predrasuda i nepisanih zakona ljudske hipokrizije, porodica je u Kefelekovim romanima možda i najpresudniji činilac dehumanizacije odnosa i unesrećivanja neotupelog, senzibilnog pojedinca. U romanu Mračna moć egoistični otac i licemerni brat kažnjavaju nekonformističko ponašanje glavnog junaka Marka Frosena tako što ga teraju u vojsku, to jest u alžirski rat i veoma mogućnu smrt. Članovi čudovišne, a ipak tako obične porodice koja je naslikana u Varvarskoj svadbi ne vide u neželjenom detetu ljudsko biće (k tome i najmanje krivo za njihovu "nevolju"), već uzrok svoje društvene osramoćenosti, i samo strah od zakona i kazne sprečava ih da se po kratkom postupku oslobode nemoćnog stvorenja koje mrze. Ali zato ga uništavaju na mnogo sporiji i svirepiji način.

Upoređenjem dvaju Kefelekovih romana lako je ustanoviti da Varvarska svadba predstavlja potpuniju, umetnički uzbudljiviju, životno uverljiviju varijaciju iste problematike kojom se Kefelek već bavio u svom prvom romanu, gde je njena književna elaboracija bila izvedena na nešto šematičniji način. Pričajući život Marka Frosena, Kefelek je želeo da rekonstruiše proces kojim se čovečnost u jednoj ljudskoj duši, izložena stalnom dejstvu odnosa zasnovanih na egoizmu, moralnom konformizmu i izopačenosti, povlači pred okrutnošću, a senzibilitet pred tupom ravnodušnošću. U društvu u kom je primoran da živi, Mark Frosen je žrtva; u tom istom društvu, izložen njegovim korozivnim silama, on na kraju postaje dželat. U trenutku lucidnosti, posmatrajući zlo oko sebe, uskogrudost, indiferentnost i tupost svojih bližnjih, on dolazi do logičnog i neminovnog pitanja: "A šta ako sam ja đubre, a ne svet oko mene?" Ako svakom čoveku ništa ljudsko zaista nije strano, onda ne može biti da društveno zlo, ljudske opačine, pripadaju samo jednima, dok su drugi potpuno čisti i nedužni. Jedan sistem ubitačnih predrasuda rađa se iz drugog i zlo se seli kao zaraza: tako i Mark Frosen, u želji da cinično ismeje, ponizi, uništi "konvencionalnu" ljubav u kojoj vidi lukavu zamku, postavljenu radi društvenog ovladavanja jedinkom, u stvari ubija druga ljudska bića - dve žene koje ga vole onako kako to jedino umeju. Ali zamisao da se prikaže kako zlo izaziva zlo, to jest kako se čak i plemenita, senzibilna ličnost, ako je izložena ravnodušnosti i mržnji, postepeno izopačuje, nije u Mračnoj moći, usled spomenutog šematizma, dosledno dovedena do kraja, Nedužnost osoba koje Frosenovom krivicom stradaju slabo se uklapa u sliku sveta kakvu Kefelek želi da predstavi. Njome biva prekinut krug u kome su svi dželati i svi žrtve. Dve Frosenove ljubavnice - Kristel, a naročito Silvija ("stradodajka" - kako, otprilike, jednom čudnovatom i teško prevodljivom žargonskom kovanicom, Frosen naziva svoju požrtvovnu, ponižavanu i prezrenu konkubinu), žrtve su ali ne i dželati. Verovatno osećajući da je stvarnost znatno složenija, i da je stoga njegov prvi roman u životnom smislu nedovoljno autentičan, pa samim tim i u umetničkom smislu nedorečen, Kefelek u Varvarskoj svadbi "zatvara krug" mučiteljstva i mučeništva, izvlačeći u prvi plan osnovni odnos majke i sina koji su, oboje, mada ne u istoj meri niti voljno i svesno, jedno drugom i žrtve i dželati.

NIKOLA BERTOLINO

* Naslov Le charme noir, sugestivan upravo zbog svoje neodređenosti i višeznačnosti, mogao bi se prevesti na mnoge načine, recimo kao Crna draž, Mračni šarm,Tamne čini, Mračna opčinjenost i sl.; nešto slobodniji prevod Mračna moć čini se prihvatljivijim ukoliko reč moć u njemu označava neku vrstu magijske sile, sudbonosnu sposobnost kojom raspolaže svaki čovek da unesreći druge.

-------------------------------------------------------------------------

Jan Kefelek rođen je u Parizu 1949. godine. Otac Anri Kefelek takođe je bio pisac. Iako je odrastao u Parizu, Kefelek se kasnije vezao za Bretanju i veliki je zaljubljenik u more, jedrenje i sve ono što podrazumeva primorski život.

Karijeru pisca započeo je biografijom Bele Bartoka 1981. godine, a već 1985. dobio je Gonkurovu nagradu za roman Varvarska svadba, koji je bio objavljen i u Jugoslaviji, najpre 1988. u izdanju skopske Misle, a zatim 1990. u izdanju beogradskog Nolita. To je, zasad, jedina knjiga ovog autora prevedena na srpski.

Kefelek je zanimljiv i po tome što je 1998, u saradnji sa izdavačkom kućom France loisirs, započeo prvi interaktivni roman na internetu. Dao mu je naslov 30 dana za ubijanje i napisao prvo poglavlje, a zatim su čitaoci pozvani da dopisuju poglavlja. Odabrana su najbolja rešenja i od toga je napravljena knjiga. Kefelek je takođe napisao i kraj.

Ovaj zanimljivi autor objavio je i nekoliko zbirki pesama, ali je u Francuskoj najpoznatiji kao prozni pisac koji istražuje čovekovu mračnu stranu. Pravo ime Jana Kefeleka je Žan-Mari Kefelek. Pored Varvarske svadbe, njegovi poznati romani su:

Le Charme noir (Mračna opčinjenost),

Disparue dans la nuit (Nestala u noći),

La femme sous l'horizon (Žena ispod horizonta),

Et la Force d'aimer (I Sila ljubavi),

Le Maître des chimères (Gospodar himera),

Noir animal ou La Menace (Crna zver ili Pretnja),

Le soleil se lève à l'ouest (Sunce izlazi na zapadu),

Prends garde au loup (Čuvaj se vuka),

Happy birthday Sara (Srećan rođendan, Saro),

Boris après l'amour (Boris posle ljubavi),

L'Amour est fou (Ljubav je luda),

Passions criminelles (Zločinačke strasti),

Les Soleils de la nuit (Noćna sunca)

------------------------------------------------------------------------

Mračna opčinjenost

Sa francuskog prevela,

Bojana Janjušević

Kiša

Varvarska svadba

Sa francuskog prevela,

Snežana Lukić

Nolit

------------------------------------------------------------------------