Višak poslušnosti

Vratimo se u period oko sredine renesanse, na jugozapad Francuske. Jedan tekst, rukopis, ide od ruke do ruke. Razmenjuju ga obrazovani ljudi, erudite, humanisti. Napisan je grozničavo, nervozno, provokativno. Stiže i do Montenja, on je opčinjen. U početku čak razmatra da ga stavi među svoje Eseje, da od njega načini potporni stub svog dela, da se njegova poglavlja vrte oko tog centralnog teksta, kao planete oko Sunca. Zatim se predomislio, jer je u međuvremenu tekst objavljen (pod naslovom Rasprava o dobrovoljnom ropstvu) u jednoj kalvinističkoj reviji i Montenj se pribojava da bi to što bi tekstu dao počasno mesto u svojoj knjizi moglo da izgleda kao da je pristupio reformističkim idejama.

Istorija teksta povezana je sa njegovim korišćenjem u političke svrhe. Nakon duge pauze, ponovo je štampan 1835, na početku veka socijalnih revolucija, sa predgovorom Felisitea de Lamnea (tokom talasa pobuna u Parizu i u Lionu), zatim ga je u Društvenoj reviji predstavio Pjer Leru 1847. godine, kao znak političkog protesta, a sedamdesetih godina 20. veka ponovo je izdat, uz značajan doprinos ikonoklastičnih političkih mislilaca (Migel Abansur, Klod Lefor, Pjer Klastr i dr.)

Ko je mogao biti autor jedne takve bombe? Bio je to veoma mlad čovek, od nekih šesnaest ili osamnaest godina. Tekst je toliko sugestivan, da se i danas pitamo šta u stvari predstavlja: brilijantnu disertaciju izuzetno nadarenog učenika, pretrpanu retoričkim obrtima? Jer, na kraju krajeva, radi se o diskurzivnoj režiji jednog paradoksa, odbrani jedne monstruozne hipoteze. Ili je to bila smela politička satira, angažovano pisanje? Tekst se pojavio u vreme velikih pobuna u Gijeni.

Montenj je pisao o toj Raspravi i njenom autoru u poglavlju o prijateljstvu: „Napisao ga je kao esej, u žaru svoje prve mladosti, u čast slobode, a protiv tirana”.

Što se tiče mog mišljenja, meni je u Raspravi za oko zapalo specifično obraćanje. Napisana je kao dugačko i ljutito naglašavanje: „vi, vi, vi”, ponavlja autor. To nije stroga, analitička demonstracija, nije u pravom smislu reči rasprava. Više provokacija. Taj tekst je krik. Krik zaprepašćenja, čuđenja, iznenađenja, krik ljutnje i besa. La Boesi je Rembo političke misli, baš kao i on niže uzvičnike.

Ko je predmet te ljutnje, šta ga je toliko razbesnelo? Montenj kaže da se radi o tekstu protiv tirana. Dakle, možemo reći da je reč o pamfletu koji razotkriva zloupotrebe despotskih vlada, osuđuje teror i samovolju autokratskih režima. A suština je u jednom značajnom pomeranju, toliko zanimljivom da postaje enigmatično – pomeranju težišta besa.

Poznati su nam klasični diskursi: bezočne i krvoločne grčke tirane anatemisao je Platon u Gorgiji, rimske careve, od Nerona do Elagabala, opisali su Tacit i Svetonije kao zle svinje ogrezle u perverziju i surovost. U političkoj misli volimo da čujemo odjek grcanja potlačenog naroda, dok se guši pod despotima koji ga teraju u bedu i nesreću. Političko razaranje stalno se provlači kroz istoriju: jedan vođa pregazi narod, opljačka ga, zapuši mu usta, muči ga i oduzme mu sva prava. Zaista ima šta i da izazove ljutite, moralizatorske izraze čuđenja. Skandalozno: kako ti tirani mogu da budu do te mere pokvareni, surovi, apsolutistički nastrojeni?

Šta kaže La Boesi?

Sada bih samo želeo da shvatim kako je moguće da toliko ljudi, toliko sela, toliko gradova, toliko nacija trpi ponekad jednoj jedinog tiranina...

U toj početnoj rečenici sadržan je ceo obrt. Jer od klasičnog moralizatora, poučnog političkog mislioca, očekivalo bi se pitanje kako je moguće da jedan tiranin može da bude toliko surov da tolike ljude, narode, nacije izloži svojim svirepostima? Ali ne, subjekat u ovoj rečenici, ili bolje rečeno subjekti, jesu narodi. Rečenica odiše ljutnjom i ukazuje na jednu ogromnu manu. Ali to nije podlost tiranina. Mana se izražava u aritmetičkoj monstruoznosti:

Ali, dobri bože, šta bi to moglo da bude? Kako to da nazovemo? Kakav to nedostatak, bolje rečeno – nesrećni nedostatak – tera beskonačan broj ljudi [...] da trpi pljačke, razvrat, i to ne od vojske, ne od varvarske horde pred kojom je normalno braniti svoj život, svoju krv, nego od jednog jedinog čoveka, ne od Herkula ili Samsona, već običnog čovečuljka, i to najčešće najveće kukavice i ženskog petka u celoj naciji.

Komentarišući ovaj La Boesijev tekst , Simon Vej govori o zabludama političke fizike. To da teži može da savlada lakšeg, da jači lako potčini slabijeg, da brojniji mogu da pregaze malobrojnije jesu činjenice koje svako priznaje, koje niko ne dovodi u pitanje. Osim kad su u pitanju odnosi moći. Politička istorija upravo je dokazala suprotno. Malobrojna elita dominira ogromnom većinom, jedan autokrata, sam samcit, drži pod svojom čizmom čitave narode. Tajna moći:

Ako se na ulici jedan čovek potuče sa dvadesetoricom, nema nikakve sumnje da će ostati da leži mrtav na pločniku. Ali na jedan mig belog čoveka, dvadeset anamitskih kulija biće išibano bičem, jednog za drugim izudaraće ih jedan ili dvojica predradnika.

Od tog pitanja treba početi. Ne treba se iščuđavati i plašiti nečeg demonskog što se krije u duši despota, niti to uzimati za predmet dugačkih moralizatorskih litanija na temu dubine zla. Ono što treba da nas čudi jeste kako se dogodi to da mu se ljudi pokoravaju, kad bi ujedinjeni, sasvim sigurno, mogli da ga pobede. Simon Vej dala je prvi odgovor: „Narod nije potčinjen uprkos tome što je brojniji, već zbog toga što je brojniji”. Većina ćuti, pre svega, zbog toga što je teško pronaći jedinstven glas, ćuti jer u njoj odzvanja mnogo neusklađenih glasova. Organizovanje masa, brz dogovor o ostvarenju nekog plana, disanje jednim dahom – sve to predstavlja izuzetak. Da bi se postiglo razumevanje, treba odmah na početku ućutkati sve razlike. Ali glasine se brzo šire, a ljudi smatraju da je pitanje dostojanstva ne dozvoliti komšiji da te prevari. Nasuprot tome, mali broj ljudi brzo se organizuje, udruži i skuje plan. Elita odmah pokazuje solidarnost. Narod ne oseća svoju snagu sve dok ne dođe u situaciju da više nema šta da izgubi.

Možda je to, ipak, suviše psihologije. Zar nije dovoljno reći da su pojedinci poslušni zato što su potčinjeni, što će reći, naterani silom, zatočeni strahom? Međutim, ako i postoji prisilni odnos, ipak je neravnopravan na tiraninovu štetu: jedan protiv mnoštva, jedan čovek koji pritom nije polubog obdaren herkulovskom snagom, nije čudo prirode. Ali taj jedan čovek ima na raspolaganju vojsku, policiju, pravosuđe, profesionalne cenzore, špijune. Tu se u tekstu upotreba zamenice „vi” zaoštrava:

Gde je našao toliko očiju da vas nadgleda, ako mu ih vi niste dali? Odakle mu toliko ruku da vas udara, ako ih nije od vas uzeo? Noge kojima gazi vaše gradove, čije su one ako ne vaše?

Ali time što smo shvatili da se upravo iz naroda regrutuju špijuni, čuvari reda, predstavnici pravosuđa, problem samo proširujemo. Jer upravo zbog toga možemo zaključiti sledeće: najzad shvatate da je tiranija u suštini konstrukcija piramidalnog pokoravanja. Svako plašljivo izvršava naređenja svog nadređenog i tako, penjući se tom lestvicom, dolazimo do samog tiranina koji sam o svemu odlučuje. Ali to vertikalno predstavljanje maskira horizontalni lanac saradnje i saučesnički udeo kojim svako doprinosi tiranskom režimu. Trpimo da budemo zlostavljani pre svega zbog toga što osećamo zadovoljstvo u tome da i sami nekome budemo tiranin: „Tiranin porobljava jedne subjekte sredstvima drugih”. „Demokratska” struktura održava tiraniju. Svako onaj ko trpi maltretiranje sveti se za svoju sudbinu tako što i sam nekome postaje tiranin, i to tako da odnos poslušnosti ni slučajno ne formira dve odvojene grupe (oni koji vladaju / oni nad kojima se vlada), već prodire u čitavo društvo i svi su saučesnici u tome, svako koristi svoj deo uživanja u tome što mu je dozvoljeno da i sam nekome bude tiranin.

Mogli bismo se pozvati na najklasičnije moguće razloge. I La Boesi ih navodi: zaglupljivanje naroda čija se pažnja lako odvraća kafanama, bordelima, lakim igrama i zadovoljstvima. Ali, tu je i navika: pod prinudom, servilnost postaje druga priroda. Gubimo želju za slobodom, sklonost ka njoj, čak i samo sećanje na nju. „Dobrovoljno ropstvo postaje običaj.” Ali malopre pomenuto uživanje remeti tradicionalne šeme kojima se ropski položaj opravdava strahom i navikom.

La Boesi čak spominje da postoji mogućnost dobrovoljnog pristanka, moglo bi se čak reći gorljivosti. Tekst tada postaje podrugljiv, žestok, nepravedan, čak i uvredljiv: sami ste predali žene tiraninu da ih siluje, sami ste mu ponudili proizvode na koje vam je udario porez, hranite decu da bi ih on posle slao u rat. Aktivno, entuzijastično učešće svakoga i svih u sopstvenom kvarenju. Preterivanja nisu samo retorička. Pomažu da se razume stepen savijanja u poslušnosti, taj trenutak iracionalnog prihvatanja izvan granica konkretne prinude, kad se energično i željno pokoravamo. „Vidim vas ne kako slušate, već kako služite”, kaže La Boesi. „... [narod] koji služi tako otvoreno i tako dobrovoljno, da bi se, na prvi pogled, reklo da nije izgubio svoju slobodu, već osvojio ropstvo.” Kasnije će Spinoza napisati: „Svugde oko sebe vidim one koji se bore za svoje ropstvo kao da se bore za sopstveno spasenje”.

ODBITI POSLUŠNOST

Frederik Gro

Sa francuskog prevela Bojana Janjušević.

2. izdanje, uskoro...