Čudnovata usamljenost
Filip Solers

Opis

Zaista, ova priča o ljubavi francuski je roman sa svim vrlinama (i manama) tog žanra.

To je u prvom redu, pomalo galantna, galska i otmena priča o ljubavi, o ljubavi na francuski (i španski) način, isto toliko intelektualna koliko i čulna, čudesna, mladalačka, čas gorka, čas vedra. No ta priča o ljubavi - kako bi bila inače francuska - nije i bez paskalovske zamišljenosti i straha od novootkrivenih prostora čula, od dubine ljubavi i praznine koju ona katkad ostavlja, zamišljenosti i straha pred tajnom ljudskog bića. Jer taj mladi buržuj, ,,pesnik" i fantasta otkriva u toj od njega znatno starijoj Španjolki ne samo ljubav, ne samo gozbu čula, nego, kasnije, i jednu veliku intelektualnu slobodu, plodnu samoću iz koje će se začeti delo. Židovski, prustovski problem: ne samo kako pronaći izgubljeno vreme, sačuvati, ponovo oživeti i doživeti uspomene, nego i: da li pisati ili se ubiti, da li se pokoriti unutrašnjoj disciplini ili se predati stihiji čula, konfuziji sveta.

Isečci

,,Oduvek se nosim mišlju da pišem nekom ko bi se nalazio hiljade kilometara i godina daleko od mog sopstvenog postojanja, nekom nezavisnom biću bez uverenja i bez ljubavi, biću sposobnom jedino da shvati ono što je vredno: ljudsku avanturu. Uviđam koliko takva namera ima u sebi apsurdnog, možda i komičnog. Međutim, ma kako da je mašti malo potrebno izvinjenje (zbilja, ja u to ni malo ne verujem), ne treba li joj ipak dati takvo olakšanje? Ti redovi koje bih napisao značili bi samo trenutke nadahnuća pruženog iznad praznine kada se sve rastvara ili razara. To biće, taj duh što ga zamišljam kako nastaje iz najzrelije usamljenosti, bilo bi obuzeto jedino iščekivanjem. Sve te njegove osobine dugo i pažljivo odmeravane, bile bi, dakle, usredsređenje na taj uvek isti pokret iščekivanja, mada u hiljadu varijanti, kao talas kojega ista nužnost nosi, ali sa više ili manje žestine i bezobzirnosti. "

,,Znate, kada bih hteo da izrazim jednom rečju sve ono što me drži u životu, ono što me još uvek strasno veže za svet, verujem da bi ta reč bila: svetlost. I bez sumnje, time se hoće nešto reći, ta reč traži naše saučešće, našu žestinu. Eto šta mi govore u poluglasu, u uzbuđenju koje ih poriče, ti svetli trenuci kojima još jedino mogu da služim. Zar to nije dokaz da je samo sećanje (bar u mom slučaju) uvek radosno i poneseno? Zar ne treba videti u tome genijalnu mudrost kako da se ublaži ceo život? Trebalo bi ispitati razloge, naći kako sam, kojim putevima, kakvim nepojmljivim kretanjima došao do ovog izuzetnog stanja u kojem još podrhtava sve ono što za mene znači nešto...

A onda? "