Antologija crnog humora
Andre Breton

Opis

„Crni humor graniči se sa mnogim stvarima, kao što su glupost, skeptična ironija, banalna šala (nabrajanje bi bilo predugačko), ali on je najozbiljniji smrtni neprijatelj sentimentalnosti, koja je večito u bezizlaznom položaju, večito naivna, i koja podrazumeva maštu kratkog daha..."

Ta, u pravom smislu reči, negativna definicija koju Breton daje u predgovoru Antologije crnog humora, pokazuje da se tu nije našlo mesta za autore čija se slava zasnivala na lakoći napisanih dela, s ciljem da se razonodi što više ljudi.

Humor je, sasvim suprotno od toga, „intelektualna roba visokog ranga", nastala iz sposobnosti ljudi od izuzetnog duha da naruše poredak spoljnog sveta, pa i onog, često strašnijeg, unutrašnjeg sveta.

Crni humor nikom ne prašta. Ni onima koji se, u skladu sa svojom prirodom, drže podalje od njega, ni onima koji ga smatraju ukusnim otrovom, a ni onima koji ga emituju poput bespoštednog plamena. Nije slučajno što su, kod ovih potonjih, ludilo (Svift, Sad, Niče), droga (De Kensi, Bodler), alkohol (Po, Žari), zločin (Lasner) i samoubistvo (Vaše, Rigo, Rusel, Dipre) obeležili stil koji prevazilazi književnost - stil života i smrti.

Nije slučajno ni što je vlada u Višiju naredila zabranu prvog izdanja ove Antologije. Svi odabrani tekstovi, te svaka Bretonova beleška, nanose udarac moralnom poretku od koga ovaj teško može da se odbrani.