Divlja deca
Lisjen Strive

Opis

Zašto deca za koju se kaže da su ih usvojile životinje, da su preživela traumu jedne potpune izolacije u prirodi ili jedno dugotrajno zatočeništvo, pobuđuju toliko zanimanje? Zbog čega, na primer, današnja štampa nastoji da o slučajevima maltretiranja ili marginalizacije nekog deteta govori kao o slučajevima divlje dece, dok se antropologija, izgleda, za to više ne zanima?

Nije se oduvek i svuda pričalo o divljem detetu. Naročito je na zapadu, tokom dva ili tri veka (od XVI do XVIII), divlje dete bilo u središtu istraživanja o prirodi čoveka, njegovim čulima, položaju, opstanku, neophodnosti društvenog života, njegovom duhu i jeziku.

Šta je to što je iskrslo kao kakav model, uključujući skup znanja - filozofiju, političke nauke, pravo, istoriju prirode, medicinu i psihologiju misleći na ono što je dugo ostajalo samo prilično anegdotski kuriozitet a što je na kraju ponovo postalo predmetom hronike? - pita se antropološkinja Lisjen Strive. Ne prepravljajući kritičku istoriju svedočanstava, ne rešavajući alternativu između divljaštva i mentalne deficijencije, autorka ovde izlaže konceptualnu arheologiju ove suštinske figure.

Kako su ljudi sa područja bajki, mitova, priča, svetih tekstova ili hagiografija, ili pak sa prirodnih retkosti, prešli na pitanja o poreklu: poreklu jezika, društava, kulture, čoveka? Na koji je način zapadna misao upotrebila divlju decu, poput kakvog instrumenta projekcije, u predstavljanju nedostataka ili kao jemstvo vrednosti kulture?